...Својим радосним приступом животу, оптимизмом и ведрином, љубављу према "малом свијету" у којој је жива клица будућности, он је близак Змају, његовим дитирамбичним расположењима, ("Ала ј' леп овај свет"), али Чулићеви мали јунаци не посједују "срце дечје" које, у идиличној визији аутора "Певаније" изједначује малишане са анђелчићима.
Напротив, Чулићеви дјечаци и дјевојчице су од овог свијета, живи, несташни, непослушни, често својеглави и јогунасти, сли свјесни својих права, досљедни у спровођењу "своје политике", чак је и она у колизији са добронамјерним васпитним поступцима одраслих. Они су оставили иза себе и Змајево "Купање" и Жупанчићево хигијенско надмудривање ("Цицибан Цицифуј") и Радовићеве инелигентне и духовите подбадалице ("Да ли ми вјерујете").

И у игри и у школи дјечији свијет је пун немира, чуђења, наивности, тугеи радости, смијех који се "котрља" и напријед и назад.

У свеопштем замаху, пјесма се понекад претвара у кликтај радости ("На плажи несвесно радост сејем / Све ми је лепо, свему се смејем"), живот без ограничења, остварену хармонију бића и свијета. У том свијету, као у најљепшим дескриптивним фрагментима Ћопића и Кулиџана, царује љепота ("Под једном благом планинском косом / Јутро се умова сребрном росом"), раскриљују се модри видици, разлијеже се звук добродошлице прољећу... У овим стиховима све је право - чисто, искрено и надахнуто...

Попут Ћопића, Чулић, гдје год може, сије хумористичко сјеме. Смијех се рађа из изненађења и неприпремљености за одређену ситуацију. Код Чулића понегдје сусрећемо супериорност погрешног језика ("На Громовој гори и сад / Још постоје див човеци / Ако лажем, брк ми сеци"). Чешће су ту ипак ситније морфолошке интервенције, као у случају "бикећег поноса", "жуљка" на души, или "тресоземља" који стиховима дају необавезност, подстичу, како је мислио Душко Радовић, "велике дечје смејачке способности".

Све у свему, Чулићева дјечија пјесма је свежа и разноврсна. Подсјећа, како би рекао Милован Данојлић, на "родну годину" која је пред нас изнијела богате дарове...

(Из рецензије др Зорице Турјачанин)

...Прва од тих целина обједињује ауторове приче, које су у кочићевској традицији српске реалистичке сеоске приповетке, само што је у њима документарност више наглашена, а њихов сижејни распон креће се од природе, преко историје, до народних веровања.

Приповедачко "ја" у овим причама је човек из народа, који у форми "причања у микрофон" исказује своја, обично богата животна искуства. Чини то "сочним" народним језиком, усменим говором Западне Босне, који, захваљујући својој изворности, понекад надокнађује и недостатке узбудљиве фабуле. Овај језик пресудно доприноси убедљивости и спонтаности нарације.

...Бојиновићева поезија такође посједује меру изворности, која јој, у крајњем случају, осигурава уметничку вредност. То је поезија у традицији "босанске лирике", чији је родоначелник Бранко Ћопић. Приврженост осмерачком стиху, карактеристичном за српску народну лирику, овде не ограничава спонтаност песникове инспирације, а различита уметничка вредност појединих песама више последица је опредељења за предмет него за начин певања...

(из рецензије др Милослава Шутића)

Пиљак сваком својом новом књигом у варљиви и неизвјесни свијет умјетности улази све сигурнијим корацима. У овој збирци афоризама аутор завирује у најинтимније просторе људске душе, тражећи "просторе среће" у асоцијативним сликама живота и свијета. У његовим бодљама има веселости, жаока, али и притајене туге, стваралачких немира.

У избору је неколико мотивских цјелина, које једна другу допуњују својом разноврсношћу. Пиљак искричаве идеје хвата у лету, претвара их у згуснуте метафоре, психолошке нијансе размишљања човјека, којег час доводи у његову духовну равнотежу, час у колебања, дилеме, недоумице...
У неким од ових афоризама као да, понекад, препознајемо нешто што смо већ чули. Но, то је, ипак, нови звук неке старе мелодије, ауторови нови прилази оштрим мудростима. Аутор увијек изнова "открива" несвакидашње комбинације ријечи, њихову опорост и нијансираност. Зато се у тексту преплићу иронија и хумор, смијех и нека невидљива туга. Ови афоризми, управо због тих прелива, нису само "већ прочитана штива", у њима се препознају и новија животна збивања, пуно модерног и актуелног ткива. Није то "исто то, само мало другачије" што би рекао Вук, већ много шире, пуније, свеобухватније...

Аутор је избјегао лутања у жанровским модалитетимаи остаје му да вјерује да је читаоцима понудио једну нову игру духа, вриједну и занимљиву књигу. Ја му вјерујем. Но ни аутор, ни рецензенти често нису сигурни и објективни оцјељивачи. Зато оставимо читаоцу коначну оцјену.

(из рецензије Предрага Ђукића, професора)

Прозни првенац Татјане Солдат показује како се разлог писања налази у непредвидљивим пределима човековог бића, да се појављује изненада или, пак, постаје резултат нагомилане муке која се временом таложила, расла до граница када се мора ослободити из људског бића.
Давно је казано да рат доноси несрећу за човека, а срећу за литературу. О протеклом рату имамо умноженост поетских, драмских и прозних текстова, али већина њих свој приступ теми чини сасвим транспарентно. патетично, уз испразни вербализам, док се прозни рукопис Татјане Солдат родио сасвим спонтано, природно, постао пријатно освежење, како на тематском, тако на плану усвојеног књижевног поступка.

Обимом невелика, ова прозна творевина показује женски приповедачки нерв који променом тачке гледишта, динамизује слику света коју ствара, мисао комплексно уобличује, или психолошко стање ликова чини уверљивим. Ако к томе додамо и завидно лексичко богатство, ето разлога да овај рукопис буде предмет читалачке и критичарске радозналости.
У приповедачкој основи Татјане Солдат уочљиво је прозно гранање у три смера: лирско, наративно-монолошко и есејистичко, која се доследним композиционим следом укрштају чинећи складну целину, а у крајњем резултату говори како је наша списатељица усвојила модерни приповедачки поступак лишен традиционалних, већ исцрпљених, стерилних поетичких навика...

... Покушавајући да кроз приповедање оствари дијалектику локалног и универзалног с једне, временски феномен трагедије народа коме припада с друге стране, Татјана Солдат је отворила суштинске проблеме наше менталне структуре, чија се природа налази у зачараном кругу различитих навика, порива и археолошке свести, тако је све то узрок понављајућој трагедији у ратовима, психолошком и физичком тортуром у породици, феномену љубави, смрти, мржње, опраштања и утехе...
...Због свега што је напред казано и оног што је у овим текстовима само наговештено, Кад стану вјетрови, вредни прозни покушај Татјане Солдат, већ видим у рукама читалаца и критичара.

(из рецензије Живка Малешевића, професора)