КУЛТУРА




Иако у измијењеним животним условима, очували смо садржај, значај и форму Гламочког кола. На небројеним гостовањима и учешћима на фестивалима широм бивше Југославије, Европе и свијета, културно-умјетничко друштво Будућност преносило је љепоту ове игре на свим меридијанима. Од фестивала у Опатији 1951. године, када су задивили све стране и домаће стручњаке, преко Балканског фестивала у Охриду и Европске награде за народну умјетност 1981. године, звуци Гламочког кола обилазили су планету и преносили поруке које је само овај народ знао да њедри и чува.

Гламочко коло

И јопет...

Одломак из монодраме

ЈОПЕТ У КОЛО

Нека злопати овај народ, осми дан рече Бог и би тако. Сунце паде у заклон и небо се замрачи.

О, Господе, шта чиниш народу који ти опрости Турке, усташе и комунисте, народу који је вавијек ћерао врага од крста твог и крст свој носио са собом. Знам, Господе мој, да све што је живо и гмиже, гмиже крају свом. Ти, који си слављен и хваљен, изгнан си и мучен, па знаш како је у души изгнаника. Ђе ће главом твоји угодници кад дом наш и још незатрављене гробове наше подарио си непријатељима нашим. Срцем нисмо могли наспрам челика. Ту се демократијом са осиромашеним уранијумом размеће НАТО, Твој голуб мира.

Вако црно, а небеса ћуте и не чују плач дјеце наше. Сад сам сламка међу вихорима. Вијан тамо, а довијан вамо. Суза моја нема родитеље, што рече владика Раде. Ти, сине дјевице Марије, врни нас тамо ђе се у јуну топе планински снјегови. Ту је завичај и небо наше. Троноћна тамо наша, када ћеш се, попут божанске луче, окренути у топао и сунчан дан.

Јок, не каним кукати. То није нашки. Код нас жене бугаре кад боли, а сад боли.

Боже, што је мрачно у туђини. Ни човјека, ни конака. Ти знаш, Господе, како тамо, тамо под нашим сунцем здрав и ведар бијасмо народ. Како мушки играсмо оно наше Гламочко коло. Ех, туго моја! И сад, кад зажмирим, оно почне да ми се вија, навија и савија онако мило како га тувим дјететом још. Украс су му два из горе цвијета. Вође Смиљка, онамо Ковиљка. Не може се око нагледати која љешва, а која арнија, која живље кикљом замотава. Низ обе се, попут сребрне гује, пресијава гердан од дванаест ока. Гердан им се премото преко бујних груди дјевојачких, што га брадавицом само у ритму извијају навише, како би им цванцике ударале једна о другу, чинећи онај умилан звук на који срце момачко јаче откуцава.

Кад Смиљка својим звонким, лијепо обојеним гласом почне, а дјевојке сложно прихвате:

Што ј` момака и што и` постоји,
најљешви су Гламочани моји,

момци ће:

Ој, Гламочу, рушевино стара,
у теби је живот за бећара.

Ушетај! - кличе Ковиљка. За трен ока у колу што постепено убрзава, љепотице у дјевојачкој одори изазовно њишу куковима. Звецкају им будила о низове. Кикља шушка испод прегаче у струку припете, бројама вјешто ишараном тканицом. Удар женске цокуле о позорницу јеком подсјећа на бубањ. Шудари меко лепећу крајевима док се момци мушки привлаче својој одабраној и један по један ускачу у све плаховитије коло. Од удараца мушких ногу у опанку, позорница бубња и одзвања у простору.

Бијељене гаће од кетена, при опанку спутане бозовцима, о тијело при покрету стружући производе слабо чујан звук. Појас слободним крајем пљоштимице пљеска мек, пртен зуј.

Са црног, орнаментом украшеног обода капе крајишке висе свилене ките што, помијешане са перчином на затиљку, јечерми од црвене чохе мрморе онај шушкави шум.

На метални звек гердана поскаче срмом опточена јечерма, чије сребрне илике ударају о прса момачка из којих, као из бадња, барбуче потмул јек.

Токе својим сребрним сјајем уресише ово звуком богато, а старином грешно звано и "глуво" коло. Истина је да га не прати хармоника, али није глуво. Глуво је за глувог посматрача, а вавијек је било оних што су, када се врну из шуме, тврдили да тамо ништа нису чули ни видјели. Такви су и наше, по много чему специфично Гламочко коло, прогласили глувим.

Ритам Гламочког кола и убрзано дисање парова, одјенутих у сребром опточену гламочку ношњу, од вавијек је наш систематски преглед будућег супружника. Кажем наш, јер није запамћено, а ни забиљежено, да је у посљедњих триста година у наше Гламочко коло ускочио и припадник хрватске националности. Ријетко су га играли и играчи муслиманске припадности. Бошњаци су новијег датума, па због тога ни они нису играли у Гламочком колу.

Нећу драмити, али све то заборавити и, не дај, Боже, непријатељима оставити - јок! И јопе` јок!