Током своје еволуције поље је пролазило кроз различите фазе. Рељеф је играо значајну улогу у језерској фази коју је Цвијић испитивао у склопу абразионог рељефа Гламочког поља. Нарочито значајан фактор абразионог рељефа који нам даје драгоцјене податке у даљњем проучавању структуре и еволуције поља су абразионе равни и обалске линије. Међутим, ни ови облици нису довољно проучени. Терасе Гламочког поља Цвијић дијели на двије групе. Највише су стјеновите у кречњаку, ријетко добро очуване и пењу се до висине 20-25 м изнад равни поља. То су по постанку највише језерске терасе: Рашкова главица и Дуга тераса код села Скуцани на источном ободу и слабо изражена тераса изнад извора Царевице. Друге терасе су у крупнозрном кречњачком пијеску и шљунку на југозападној страни. Релативна висина им је 4-5 м.

По природи материјала врло је тешко одвојити дилувијалне од рецентних тераса, тј. тераса које су стваране послије дилувијума. Ако би узели да рецентне терасе означавају највиши данашњи ниво поплава, онда би оне изнад њих били знаци старијих виших поплава. Због тога је тешко утврдити ниво дилувијалних тераса, јер су разорене од поплава које су сплашњавале кроз три етапе. Међутим, остаје отворено питање зашто се терасе нису спустиле или издигле као у осталим пољима.

Карактеристике рељефа

Планински висови

Што се флувијалног рељефа тиче, ту сусрећемо и ерозивне и акумулативне облике иако је терен крашки, те су мали површински токови. Врло интересантна је Цвијићева теза да је доње поље производ флувијалне ерозије. Доње поље нема лапоровитих узвишења и прилично је уравњено и судећи по димензијама које су незнатне у односу на горњи, сјеверни дио поља (дужина око 8 км, а ширина варира од 600м до 2 км), могуће је да је доње поље створено у вријеме појачане флувијалне ерозије. Због тога Цвијић ово доње поље зове Долачки рукавац. Заиста, доњим пољем отиче Јаруга у правцу који је супротан отицању главне понорнице горњег поља, понорнице Рибњак, те Цвијић сматра да је доње поље флувијално ерозивно проширење.

Ј. Петровић сматра да је Јаруга остатак прадолинског ријечног тока моћне Јаруге из миоцена. Међутим, питање је да ли је главни агенс била Јаруга и да ли је њена моћност таква да створи толико проширење. Ј. Петровић сматра да је Доње поље производ флувијалног и абаразионог рељефа да би његов облик и димензије биле другачије и веће. По Петровићу воде Гламочког поља су послије дезорганизације у миоцену отицале подземно криоз поноре на југоисточном ободу који се све више удубљује прогресивним помјерањем понорске зоне. Тада је створен најнижи уски дио поља - Долачки рукавац. Путујући од Гламоча ка Ливну прелази се преко низа плавина које су постале од мањих планинских потока. Флувијални акумулативни рељеф у самом пољу заступљен је алувијалним равнима Рибњака и Јаруге. Алувијална раван није велика-свега неколико метара.

Површински облици крашког рељефа у Гламочком пољу заступљени су пуном разноврсношћу. На терену се најчешће срећу мрежасте и ребрасте шкрапе као најмањи облици површинске карстификације. Вртаче су углавном у сјеверозападном, вишем дијелу поља или на прелазу од равни поља ка вишим сјеверозападним дјеловима. Шкрапе и вртаче су настале углавном дјеловањем крашког процеса, док су увале дијелови крашке долине из времена када је хидрографска мрежа била гушћа (миоцен). Нарочито велике увале су испод села Главице, Шумњаци и Халапић. Дакле, увале не можемо везати за појаву срастања вртача пошто правац и нагиб указују на крашку долину. Нема сумње да су оне увале које су граница између пољске равни и виших дијелова настале срастањем вртача. На крају, као највећи површински крашки облик настало је цијело Гламочко поље, које је свакако полигенетско.

Подземни облици крашке ерозије углавном су сконцентрицани на ободу поља и представљени су у виду јама. Појаве јама везане су за најмлађе тектонске покрете, када се коначно затвара депресија Гламочког у односу на Ливањско поље. Неке јаме су постале када се ниво поплава смањио, а бивши понори су ерозијом проширени и постали јаме.