ШКОЛСТВО У ГЛАМОЧУ



Вук Караџић је, обилазећи Србију прије 150 година, знао рећи да прође и по стотину села док не сретне једног писменог човјека. Зачудо, Гламоч је у то, Вуково вријеме, имао много писмених људи који су своју писменост стицали на разне начине, нарочито у црквама. Српска основна школа (конфесионална) отворена је у Гламочу још 1860. године. Дакле, прије један и по вијек. Ускоро се отварају школе у Старом Селу и Прекаји. Бржи развој школства Гламоч доживљава између два свјетска рата, када су отворене школе у селима Халапић, Роре, Главице, Поповићи, Оџак и Прибеља (нешто раније отворена је и школа у Врби). Нарочито интензиван развој школства десио се послије другог свјетског рата, када су на подручју општине Гламоч радиле четири пуне основне школе и 20 четвороразредних основних школа. Још 1955. године постоји индустријска школа у Гламочу, а 1963. године отвара се гимназија, прва четворогодишња средња школа. Убрзо се интегрише са Школом ученика у привреди и 1972. године постаје Средњошколски центар "Иво Лола Рибар", да би 1991. године прерасла у Мјешовиту средњу школу "Јован Цвијић".

У појединим периодима основну школу похађало је 99% популације, а средњу око 90%. Седамдесетих година прошлог вијека Гламоч је имао 3.000 ученика у основним школама, а 1980. године број ученика у средњим школама био је око 1.000. Не треба посебно наглашавати да су послије школовања у Гламочу хиљаде гламочких ђака настављали своје образовање широм бивше СФРЈ, постали доктори наука и предавачи код нас, али и на неким западноевропским универзитетима.

Зграда старе основне школе

Зграда средње школе

Стање школства у Гламочу у овом тренутку је поражавајуће. Иако се у Гламоч вратило неколико хиљада људи, сви они су махом у трећем животном добу. Основну школу похађа тридесетак ученика Срба, а средњу школу њих десетак. Школе раде само у Гламочу. Од 20 школа у гламочким селима данас не ради ни једна. На око 4.000 Срба, колико кажу да их има на подручју Гламоча, требало би бити 600 ученика (15% укупног становништва), а има их четрдесетак (око 1%).

Наде да ће бити другачије има, ако се у Гламоч буду враћали млади људи, а њих је све мање. Нерјешена егзистенцијална питања (посао, школа, смјештај) наводи многе да не размишљају о повратку. Стиче се утисак да овдје никога не прогони осјећање кривице због неваљалстава која су учињена. Утрнулост осјећања, неспоразуми у комуникацијама обликују наше тривијално свакодневље.

Велике идеје код свих су потрошене.