Тамо гдје је пролазност посвећена трајању... Тамо гдје ништа не почиње и гдје ништа не завршава, педесетак километара сјеверно од Диоклецијанове палате, која бијаше поприште најбурнијих историјских дешавања у римској покрајини Далмацији, Римљани одлучише да направе друм.

Зашто баш ту... не зна се. Тамо гдје овца пасе само цвијет, у крају у коме је вијековима било више љековитог биља него људи, на девет стотина метара надморске висине, мало нагнуто ка југоистоку, стоји Гламочко поље.

Љето у Гламочу

Поглед на Шатор планину

Када путник након дуга пута за врућа љетњег дана сједне на камен у сред поља, не обори главу земљи тражећи од ње снагу, не подигне поглед у небо да од богова заиште помоћ, него му видик испуни хоризонт, који овдје као да не раздваја небеса и земљу, већ их веже творећи за човјека његов лични микрокосмос. И путник ту слику закључану у срцу понесе са собом након краћег предаха.

Гламочко поље, на коме је човјек оставио само мали траг свога постојања, као да не признаје људе и вријеме, а поштује и једно и друго, остајући да занавијек свједочи о пролазности свега.

У јуну, кад трава дозри и жита понесу, поље се претвори у велико зелено језеро омеђено благо заталасаним врхунцима околних брда. Тад људи скројени од овчијег сира и кромпира убиру оно што им природа даје на дар. А кад зима стегне, дрво кад прсне од жестина, кад све прекрије снијег, медвјед када легне у брлог, када сваки покрет леди, чује се само хук вјетра који увијек надживљава све.

На овој шупљој и каменитој земљи воде је мало, као да су се локве и баруштине постидјеле љепоте и чистоће Шаторског језера и добровољно отишле одатле. Онај који зна да сва брда нису слијепа, зна и гдје је на Шатору његово горско око. Више језерце него право језеро, као кап росе на листу, стиснуто између високе јелове шуме и оштрих планинских врхова, Шатор је задржао, као на длану, мало воде да се на њој огледа.